Вољени о Милици

„Не ради се о томе да ли нешто могу, већ да ли нешто хоћу!“

О нашој Милици

„Милицу сам упознала још у гимназији и одмах сам осетила њену посебност. Била је једна од оних ретких особа чија енергија обасјава целу просторију. Њена харизма вас неизоставно привуче, а њени снови су вас подстицали да верујете у њих заједно с њом.

Током факултета, наше пријатељство је расло и продубљивало се, а Милица је заузела посебно место у мом срцу, поставши једна од најважнијих особа у мом животу. Била је више од пријатеља, била је подршка, стуб на који сам се ослањала, чак и када сам сама сумњала у себе. Увек је видела у мени оно најбоље, пре него што бих ја то могла да препознам. Њене речи су ме подсећале на снагу коју носим, често много пре него што бих сама то схватила.

Милица ми је кроз године даровала многе животне лекције, које можда тада нисам до краја разумела, али које су остале са мном, сазревајући како и ја растем. Њена мудрост и несебичност су биле светионик у тренуцима када сам се питала којим путем да кренем.

Остала сам јој дужна много тога, али највише љубави коју је она несебично делила свима око себе, а коју никада нећемо имати прилику да јој у потпуности узвратимо. Зато сам овде, пишући ове речи у њену част, као скроман израз захвалности за све што нам је пружила.“

„Њена мудрост и несебичност су биле светионик у тренуцима када сам се питала којим путем да кренем.“

„Испрва беше нестварна за данашњи сиви свет. Беше она која не гледа кроз ружичасте наочаре, већ својим златним погледом види само најбоље у другима, па чак и скривено добро. Критика јој беше мотив за напредак – тиме ме је и купила на почетку. Никад не беше сујете нити себичлука у њеном гласу, у њеном погледу и делима. Тако нестварна и нежна успела је да продре кроз моје решетаве филтре, огрубеле од туђих лажних добрих намера и користољубља. Њена велика радост за моје мале успехе беше већа него моја сопствена, тако ме је и учила да ценим све што постигнем и успем, ма колико то мени можда било неважно у том тренутку.
О, како је умела да слуша и обраћа пажњу на ситнице – беше нам то слична клица. И по дану и током ноћи, била је незаустављива, неуморна – увек сам се питала одакле јој толика снага да хендлује и учење и дружење, а да јој притом ништа не буде успут. Колико непроспаваних ноћи, и у белешкама и у чашама вина, и у певању, дуетима и у тишини, сузама… Животе, био си претесан! Њене жеље тада деловаше превелике за овај мали свет.
Знаш онда кад ти се чини да немаш више куд, нема начина, нема излаза и остајеш у месту кад сви други око тебе настављају даље?! Е тад су њене речи биле те у којима стекох снагу и веру за даље, њено просто ‘Вања, ја верујем у тебе’ је било и више него чврсто истинито у том безнађу. Туђе немогуће је њен изазов, јер не прихвата ‘не’ као одговор.
Наизглед крхка, али уистину нежна, невероватне снаге и саосећаја – беху то велики загрљаји малецких руку и огромног срца. Топила је окамењене штитове и бедеме подигнуте због овог суровог света и продрла у поље памука, емоција, боја, које нико сам није могао ни да слути да постоји. О да, ту у моме срцу, ту ћеш са мном и живети!“

"Милица је особа која ми је показала шта је прави пријатељ, и како се гаји и негује право пријатељство. На њу сам могла увек да рачунам и била је особа за апсолутно све. Бескрајно ми недостаје"

„Ко је познавао Милицу, зна да је она била оличење доброте, праведности, искрености и интелигенције. Њена животна мисија била је да помогне човечанству, желела је да учини свет бољим, сваки њен поступак је то и говорио. Увек је била искрена, говорила шта мисли и како јесте, својим пријатељима је увек била доступна за савет, друштво и подршку.. Својим колегама је увек несебично делила знање и време, и била је спремна свакоме несебићно да помогне..
Особа као Милица, ретко се среће, ево анегдоте о томе каква је била, јер је као студент желела да реализује пројекат – блокове за бескућнике, у којима би људи који немају услова, могли да се окупају и преспавају, а које би се напајале соларном енергијом..😊
Таква је била наша Милица – интелигентна, искрена, добра; наш идеалиста; редак пријатељ, а пре свега човек.“

„Људи се мере по томе колики утицај оставе за собом. Милица је променила свако окружење у ком је била, да је имала више времена немам сумње да би променила и свет. Међутим, свако најбоље види самог себе, и у њеном утицају на мене се најбоље могао видети њен потенцијал за промену. На сваки мој песимизам и негативност који су ми урођени реаговала је непресушном позитивношћу и енергијом. Од мизантропа је створила неког ко се макар труди да увек друге стави испред себе. Од циника је створила неког ко верује у то да људима треба пустити да се докажу. Како и не бих, када сам имао најбољи пример некога ко никад није изневерио очекивања. Најбољи опис живота моје Ћаћкалице дала је једна насумична жена поред пекаре када нас је видела како једемо, ја више но што треба а она лењу питу. Није могла да се контролише, само је изговорила: Јаој нит мањег детета, нит већег колача. Да је и даље са нама, свој део колача делила би са свима, и не би се смирила док цео свет не би добио макар мрвицу доброг којим је зрачила.“

„Милицу сам упознао на првом састанку студената Студија будућности, тада нове 25. генерације Београдске отворене школе. Размахала се рукама, причајући како ће тешко постићи да усклади и обави све своје обавезе.

Када смо се ближе упознали, поред мене стајало је нежно, отворено и неискварено биће добрих намера. Искрено се радовала дружењима, хрлила би у загрљаје, радосна, широког осмеха.

Сви смо у том друштву знали, или бар дубоко осећали да је Милица већа од свих нас. Иако тако мала и нежна у њој се скупила жеља за променом света, та жеља попут великог праска тек што је почела да шири свој домашај.

На Милицу сам гледао као на доминантну парадигму. Крхка, скоро ломљива, издржавала је стамено све недаће које је живот пред њу стављао. Најважније је, што никад код ње није било освртања и размишљања о прошлим активностима. Насмејана, прећутала би своје обавезе и послове – за њу постојала је само будућност.

Сваки предлог би прихватала са много радости. Имајући у виду њене научне домете, са великим опрезом сам прихватао њене захтеве да јој прегледам мотивациона писма за разне програме. Говорио бих јој да би било боље да јој те текстове погледа неко из њеног поља, а она би ме тешила како одлично пишем и да ми верује мом суду.

Можда смо се заволели због скромности и детиње знатижеље.“

Mojoj najdražoj Milici,
koja mi je pružila osjećaj doma od prvog dana kada je došla u moj život.
Koja je postala moja mala sestra u Gentu, mala po visini, a jedan od najvećih ljudi koje sam imala čast poznavati.
Mojoj ljepotici, koja me je kroz oči vidjela u dušu i koja mi je bila i ostala najveća inspiracija u životu.
Najdraža moja, dio tebe će živjeti kroz mene do mojeg zadnjeg daha, jer duša takvih boja ne može samo tako nestati, ona živi zauvijek.
Hvala ti za sve. 💚

„Да је и даље са нама, свој део колача делила би са свима, и не би се смирила док цео свет не би добио макар мрвицу доброг којим је зрачила.“

Када би Милица нешто наумила, то би се и десило, неуспех није била опција. Она је несебично делила своју пажњу у разговорима, своје знање и искуство у саветима и своју помоћ у тешким тренуцима. Милица наставља да живи у свим добрим и племенитим делима које чиним, а немерљиво их је више захваљујући њој.

Milica…was a sun. We met before the beginning of our PhD, and just before the Covid outbreak. When we were announced that our PhD projects will be delayed due to the epidemic, we got worried and tried to cheer each other up. That’s how we started speaking almost every day through Skype. Sharing the same worries, and the same dreams. Sharing ideas how to design our office, scheduling how to make Copenhagen feel like home, and supporting each other during that difficult for everyone time of isolation and uncertainty. Milica…was the sun. Bright, clever, excited, full of dreams. We didn’t have the chance to make our common dreams reality. But you know what? She was always there. The most difficult days, she was still there; reminding me to be excited, and keep trying to become the best version of myself. Cause that’s who she was.

„Milica…was a sun.„